Svaki covek ima u zivotu neke stvari koje ga definisu, neki objekat, neko bice, neku pesmu, neku sliku, neki miris, nesto sto vam "resetuje" mozak svaki put kad ga vidite, cujete, pomirisete, osetite.
Jedna od tih stvari za mene je Irena.
Irena
Tamo negde pocetkom sredinom ili pocetkom devdesetih kad se svet rusio,ja sam bio prilicno sjeban klinac,na moju veliku nesrecu tad sam bio siguran da je svet u kom se nalazim potpuno normalan i da je problem u meni, svi su slusali muziku koja je meni parala usi, svi su bili obuceni kao idioti, svi su bili idioti,Srpski vermaht je napredovao na svim frontovima dok je Srpski narod gubio na svim frontovima takodje.
Nisam kapirao ni sta je sa mojom familijom, keva je dizala neku revoluciju sa jogurtom na poslu i redovno dobijala razne sudske pozive.
Cale koji je kad sam bio mali sa odusevljenjem svaki puta stavljao uniformu na sebe, naravno ja sam pomagao tako sto sam sakrivao ili dugmad ili kapu, ili gurajuci znacke i ordenje u video rekorder, uvek je to radio kao neki ritual, pre nego sto izadje uvek je stao ispred ogledala, sve je moralo da bude savrseno, tih dana i godina, mnogo je ostario, njegova kosulja vise nije bila ravna oko vrata, niti su zulufi bili u milimetar ravni.
Komsiluk je u to vreme uveliko pricao kako moj cale ima neku zestoku vezu cim nije na ratistu. On je svoje veze na vreme pokidao, hrvatski frizideri ga nisu interesovali, a kako je JNA i Juga umirala tako je i on umirao sa njom, posle par neuspelih sukoba u pokusaju da zaustavi sukob izmedju srpskih i hrvatskih frakcija, komanda ga je prebacila na Frusku Goru da cuva prazne magacine.
To sto je pohapsio oko 30 "dobrovoljaca" ("patriote" u svakom smislu reci) zbog nekih sranja po Hrtkovicima verovatno nije isla u njegovu korist.
Tako da sam u tom veoma zanimljivom svetu, ja dobar vremena provodio ili pijan ili kasnije drogiran kao veverica na ekserima.
Igrom slucaja Bog je zelela, da jednom prilikom sedeci za sankom u mom kafancetu tamo negde oko 2 sata ujtru,u isti udju panduri i da me prijatno zamole da im pokazem licnu, izvod iz maticne knjige rodjenih, uverenju o drzavljanstvu, uzorak urina i ko zna sta jos...
Fino sam zamolio doticnu gospodu da mi pomognu oko eksperimenta, naime pitao sam veceg i glupljeg postara da li bi on mogao da mi ga p***** a da ga ne ubalavi. Naravno usledio je patos-pretres (za omladinu, patos-pretres je kad te neko odvali u facu, lupi ti glavom o sank,i onda te pusti da roknes na zemlju... dobra stara vremena...)
Uglavnom eto mene na zemlji, na ledjima mi sedi prase i kaci lisice i cujem negde u pozadini...
"Haha debeli al te ispalio"
Usledio je jos jedan bum pa tuplji zvuk, pa se pored mene naslo simpaticno bice, gore pomenuta Irena.
Ja lezim na stomaku okrenut na desno a ona na levo, lezimo mi tako i uzivamo, ja sa razbijenim nosom,ona sa razbijenom donjom usnom. I naravno pocnemo da se smejemo jer smo jednako i uradjeni i razbijeni, ljubav na prvi pogled.
Rekla je uz divan osmeh, karakteristican samo za nju.
"Ej, pa znam ja tebe"
To je bilo prvo upoznavanje.
Nasa sranja vremenom su postala legendarna, od kradje autobusa, do kradje pandurskih kola, do kradje telefonske bandere (ja sam samo odsekao banderu,ideja je bila njena), toliko cesta da smo tipu na pisarnici u stanici poceli da nosimo gumene bombone, a on covek i sam svestan da je svet ionako sjeban jednostavno sve to gurao pod tepih po sistemu "e, deco, deco"
Od svih bica koje sam do tada upoznao ona je definitivno bila najludja i najinteligentnija, sa IQ konficijentom od oko 130-37 (oko 2% populacije) zavisno od testa, naravno jednom joj se nije dopao tip iz Mense pa je lupila rezultat od nekih 78 na dva testa...
Naravno zaglavila je na fizici jer je bila odusevljena ekspolzijama i cepanjem atoma, a ljudi iz Vince su bili odusevljeni njom (jedan od delova na Large Hadron Collider-u koji su radili nasi ljudi nosi njeno ime).
Tako da sam imao srecu da mi okrene svet naglavacke i da mi razjasni da je ceo svet sjeban a da smo mi potpuno ok samo smo non-stop drogirani, sto je ok jer je svet sjeban (sto i ima logike zar ne).
Uglavnom tako smo i dosli do zakljucka da treba da prekinemo da se drogiramo, to smo naravno uradili zajedno. Sve sto je u zivotu uradila, uradila je savrseno, tesko je bas nekom pojasniti kako izgleda i misli takvo bice.
Tako smo nekako dosli i do cinjenice da je gay, odnosno lezbejka, odnosno peder suprotnog pola ili kako vec, za mene je to bio sok, ona je za mene bila kao sestra, najbolji drug, uz to je imala i grudi sto je bio dodatni plus (ovaj deo ce skapirati samo mukarci).
Za mene je to bio zesci sok,kao neko ko je olicenje zaguljenosti i malogradjanstva ja sam imao dosta problema da to prihvatim, tad nisam bio bas siguran zasto, sad znam da me je nekako ubilo u pojam sto se verovatno nije osecala dovoljno slobodno sa mnom da mi to odmah kaze.
Zamislite da jedino bice na planeti koje vas razume i koje razumete odjednom postane vanzemaljac, za mene je to bilo kao da mi je neko izbio tlo pod nogama, pobogu moja keva je uveliko mislila da cu da je ozenim, a njen cale je bio odusevljen cinjenicom sto najzad ima momka (ako vam cerka ne dovede decka do svoje 18-19 godine u kucu ili ste psihopata ili je gay).
Mesec dana nismo pricali pocelo je bombardovanje, ja sam otisao negde dole, na dan zakletve je bilo nevreme, kakvo ne mozete da zamislite tako da sam svima javio da ne dolaze. Na celoj svecanosti doslo je oko 100 ljudi, uglavnom ovih koji su tu bili blizu i naravno mali demon sa pank-buzz frizurom, Irena.
I nista tako sam se smorio, posle jedno 5 minuta blejanja u nekoj tisini, rekla je da izgledam lepo, odgovorio sam da izgledam kao prej***n strumf, onda se uz mnogo smeha slozila sa recima "izvini ali da, izgledas kao kreten"
Njenu familiju je to skroz ubilo, i tu su poceli svi problemi,tu je poceo kraj.
Njen cale i keva nisu hteli ni da cuju, od svadja, do grupnog odlaska na slave sa sve nekim sinovima prijatelja koji su se eto odjednom pojavljivali ma razne smejurije, koje ona nikad nije uzimala ozbiljno i nikad nije priznala koliko je to ubijalo u pojam.
Prestali su da govore, njeni su jednostavno prekinuli da je konstatuju kao svoje dete, njen cale je bio lekar, pa je i ona onako usput zavrsila medicinu, i to na patologiji, valjda u nadi da ce cale biti odusevljen, nista od toga.
Vratila se fizici, ceo faks sa specijalizacijom samo zbog roditelja, koji su na to odgovorili apsolutnim ignorisanjem.
Igrom slucaja sam je navukao da ide sa mnom na prijem u jednu ambasadu gde je upoznala ljude preko kojih je dobila stipendiju na Oksfordu.
Jednom prilikom, jedan od veoma uticajnih ljudi na Oksfordu je za nju rekao:
"Truly it is rare, that house of knowledge, such is this, to have an opportunity, honor and pleasure to have amoung it's ranks somebody as extraordinary as the person that stands today with us, truly it is."
Nazalost ni to nije dotaklo njenu familiju, to razocarenje je bilo prilicno tesko sakriti, cak i za nju.
Nekako je nesto posle toga, par meseci posle toga, uspela da se zakaci sa 3-4 skinheada u jednom pabu u Subotici, i naravno moji pokusaji da ih ohladim su bili smesno neuspesni, pa sam promenio prilaz celoj situaciji ona je nokautirala prvog a ja drugog tipa i taman kad su ova dvojca krenula da me sahrane u tom pabu, fantom od sankera je izvadio pusku i zamolio ih da izadju.
Zbog male posekotine na ruci ona je zavrsila u hitnoj a ja sa 4 kopce takodje, ali oko mesec dana kasnije, posle nekih pregleda, morala je ponovo u hitnu, ovaj put prilicno duze, uglavnom doslo je do nekog oboljenja kostane srzi, teska verzija anemije, nesto kao staracka leukemija.
Uglavnom trebalo joj je presadjivanje,na najvece razocarenje u mom zivotu njena familija za to nije htela ni da cuje, presao sam solidan put od moljenja do pretnji i totalnog pucanja filma.
Odgovor njena familije je bio... "Ja dete nemam"
Nema gde je nisam provukao, pola Londona je pregledalo, uspeo sam da nadjem tipa koji je dosao iz jebenog Japana. Trebalo je tako malo da se izleci. Zbog specificnog tipa bolesti morala je da se se presadi bas srz, nekog srdonika, nemam pojma zasto.
Najgora stvar je bila kad,zadnji put kad isao da molim njenog caleta za to testiranje i kad sam dosao nazad, trebalo je da joj kazem do oni to nece raditi, nista joj do tada nije smetalo, ni taj uzasan bol, ni svo to maltretiranje, ali to kad je vac znala da ce morati da umre u toj zelenoj bolnici u Londonu, u drugoj drzavi, bez familije koju je toliko volela, bez tog oca koji je toliko nije zasluzio, a koga je obozavala.
Mislim da sam tad prvi put video da bog ne postoji,to je bio najstrasniji dan u mom zivotu, ni sve stvari sa Kosova, ni sve pre ili posle toga nista se nije moglo meriti.
Pre tog dana sam plakao kad sam imao nekih 4 godine, na taj dan, sve je bilo ok, sve je moglo da se izdrzi, ali kad je vec kraj bio blizu, morfijum je vec poceo da je budi i uspavljuje, jednostavno je prestala da ceka familiju, zadnji put se probudila tamo negde oko 2 sata ujtru, ja sam vec lezao na fotelji pored nje, ja okrenut na desno, ona na levo, i poslednje reci uz predivan osmeh.
"Ej, pa znam ja tebe"
